želim da već na samome početku ovog mog pisanija pokrenem nešto što bi naš svima dragi Mullah Nasrudin nazvao „suptilnim filozofskim pitanjem.“
Kada sam ovo shvatio, oko pola sata sam bio u stanju koje Nasrudin Hodža definiše rečima „do nosa se zagnjuriti u opanke“.
kako bi Nasrudin Hodža rekao, „kravlju suptilnost osećanja“.
u skladu sa vrlo razumnim i za život korisnim savetom našeg velikog Nasrudin Hodže, koji glasi: „Uvek i u svemu nastoj da postigneš ono što je istovremeno korisno za druge i prijatno za tebe samog.“
na um mi je asocijativnim putem pala jedna od izreka mudrog Nasrudin Hodže:
„U svakoj prilici u životu nastoj da spojiš lepo s korisnim.“
...neću raditi ništa ozbiljno, već da ću dobro jesti, puno spavati i čitati samo knjige koje se po stilu i sadržaju slažu sa duhom i karakterom Nasrudin Hodžinih priča.
spontano pada izreka našeg dragog Nasrudin Hodže, koja kaže:
„Ne tuguj zbog lepe kose s robijaševe glave!“
Ne mogu zato da nađem bolji izraz od Nasrudin Hodžinih reči koje su mi upravo pale na pamet: „E, nije nikakvo čudo ako najstarija usedelica u selu rodi zdravu ćerkicu onom lupežu od mule! Ali ako bi stenici iz posteljine izrasla slonovska glava i majmunski rep, to bi stvarno bilo zapanjujuće!“
Ova nepredviđena američka kriza me je, međutim, što bi Nasrudin Hodža rekao, bacila u tako „duboke opanke“ da danas jedva vidim nekakav zračak nade da se iz njih izvučem.
moraću da se, dosledno svojim principima, podvijenog repa zavučem u, što bi Nasrudin Hodža rekao, „najdublje stare opanke koje je iko ikad nosio na smrdljivim nogama“.
