Identifikacija igra vaznu ulogu u Gurdjejevljevoj psihologiji. Javlja se vise puta u knjigama Uspenskog, u „Potrazi za cudesnim“ i u „Mogucoj evoluciji coveka“. To je jedna od prvih ideja, sa kojom sam se upoznao, kada sam dosao u
kontakt sa ovim ucenjem.
Identifikacija je lazna sloboda, iluzija
slobode, kada se osecamo slobodnim jer cinimo ono sto zelimo da cinimo.
Umesto da pronadjemo sebe, gubimo sebe u onome sto radimo; ono sto
radimo, moze biti slobodno, ali mi smo porobljeni. Ljudi se mogu
izgubiti u onome sto cine cak i ako to nije ono sto oni zele; cak i ako
je to nesto u vezi sa cime nemaju izbora.
Kada smo identifikovani, tacno je reci, da uopste vise nismo mi, jer
smo preneli nas osecaj za realnost na nesto izvan sebe. Mi cak cinimo da
stanje identifikacije izgleda kao nesto vredno, hvaleci coveka koji se
slama od posla ili trosi ogromne sume novca na poslednju, senzacionalnu –
dakle, pogodnu za identifikaciju – knjigu ili film.
Mi postajemo robovi
svega sto radimo, bivamo porobljeni od ljudi koje srecemo i situacija u
koje ulazimo, a ipak, tu je ta uzasna apsurdnost, da u svemu tome mi
verujemo da smo slobodni.
Nasi licni odnosi se uvek kvare, jer se identifikujemo sa ljudima i onim
sto bi mogli da misle ili osecaju za nas. Dovoljno je da neko napravi
najbeznacajniji mali gest i nas unutrasnji svet se puni svim vrstama
emocionalnih reakcija. Bilo sta na ovom svetu se moze preuvelicati do
apsurdnih razmera. Rec kritike i mi verujemo da smo omrazeni prognanik.
Pohvala i verujemo da smo cenjeni kao mudra osoba ili kao izuzetno
vazni. U svim tim primerima, niko drugi nije ucinio da se
identifikujemo. Ako nas nesto izbaci iz stanja identifikacije, to
shvatanje je praceno jednim veoma neprijatnim osecajem koliko smo
izgubljeni bili; tesko mozemo podneti da se suocimo sa tom istinom.
Nema komentara:
Objavi komentar