Kao prvo, jedan od osnovnih principa nakšbandi reda je to da bi čovek trebalo da stremi potpunoj harmoniji između svog unutrašnjeg i spoljnog života, zbog čega nakšbandiji svojim pristalicama ne dozvoljavaju da se na bilo koji način povuku iz sveta. Gde god sam sreo nakšbandi derviše, oni su se bavili sasvim običnim zanimanjima - neki su bili bogati, neki siromašni, neki obrazovani, neki su opet bili vrlo prosti ljudi, ali uvek su vodili sasvim običan život: bili su oženjeni, imali su decu ako su to hteli, bilu su u svetovnom smislu uspešni. Osim toga je vladao vrlo snažan princip uzajamne ljubavi i bratstva, što je od njih zahtevalo ne samo da pomažu članovima reda, već da uvek delaju za dobrobit svojih bližnjih. Primetićete da sve te osobenosti ođgovaraju onome što je Gurđijev nazivao "Četvrti Put".
Moglo bi se zapitati da li je nakšbandi red u stvari jedno ogromno tajno društvo koje svoju organizacionu strukturu uspešno obavija velom tako što, gde god da se sa njim stupi u kontakt, ostavlja utisak da se nalazimo u njegovom centru. Ili je možda povezano sa prirodom rada tog bratstva i njihovim stavom prema problemu života, to što njihovi šejhovi, vodiči i učitelji poseduju visok stepen autonomije. Ne verujem da je nakšbandi red hijerarhijski organizovan tako da postoji lanac sve moćnijih vodiča na sve višem stupnju. Verovatno su pojedinačne grupe nakšbandija zaista prilično nezavisne. I to je jedno od obeležja škola ’’Četvrtog Puta", onakvih kakve je Gurđijev opisivao. One nisu ni "trajne", ni "krute", već izranjaju i nestaju, u skladu sa potrebama vremena i mesta. Ipak je Gurđijev tvrdio da uvek postoji "unutrašnji krug”, u koji imaju pristup samo oni koji mogu da odgovore na potrebe i zadatke tog kruga.
Džon Benet - Gurđijev. Velika Zagonetka str.58
Nema komentara:
Objavi komentar