Često u razgovoru sa ljudima, može se čuti direktno ili implicitno stanovište da bi se čovek kog srećemo u običnom životu mogao smatrati skoro centrom univerzuma, „krunom stvaranja", ili da je, u svakom slučaju, velik i važan entitet; da su njegove mogućnosti skoro bezgranične, njegove snage skoro beskonačne.
Međutim, ako razmotrimo ovaj pojam „čoveka", odmah vidimo da je sačinjen od osobina koje ne pripadaju jednom čoveku već zbiru znanih ili pretpostavljenih pojedinaca. Nikad ne srećemo takvog čoveka u stvarnom životu, niti u sadašnjosti niti kao istorijsku ličnost u prošlosti. Svaki čovek ima sopstvene slabosti i ako pažljivo pogledate, opsena veličine i snage iščezava.
Ali najinteresantnija stvar nije da ljudi vide u drugima tu varku nego da je, zahvaljujući posebnim osobinama sopstvene psihe, pripisuju i sebi, ako ne u potpunosti onda bar kao odraz. I tako, mada skoro nebića, zamišljaju sebe kao da su taj kolektivni tip ili blizu njega.
Gurđijev
Essentuki 1918
Nema komentara:
Objavi komentar